Voleo bih da znam istinu. Nemam prava, savest mi nije čista....
Sedeo sam.... otvorio flašu vina, pa drugu, treću.... Sam sam, bez igde ikoga....
Usamljenost prija sve dok ne počneš o njoj razmišljati. Da, onda uvek neko nedostaje.
Glava puna neispričanih priča koje toliko želim da ispričam.... ali nema kome.
Lajem, lajem.... gluposti..... i napravim problem....
Neodgovorno, detinjasto. Ne znam ni sam zašto.
Gubim prava na svoje reči koje su govorile da je sve u redu, da su mi namere dobre....
I sad kad znam da je tako i da je bilo tako razmišljam se pa zašto?
Zbog čega?
Iskreno, ne sećam se, što nije izgovor već meni najveća kazna.
Doveo sam se u red, stao pred sve izazove, muke mučio, ustao i uspeo.
I eto, ponovo napravih od sebe budalu. Ne mogu kriviti ni Boga ni oca ni život ni ništa jer svako sebi kroji svoju sudbinu. A sudbina je ponekad tankim koncem tkana...
Da kažem da želim zlo? Ne, nikako, nemam takve misli ni namere.
Da kažem da te volim, da me ljubav muči? Ne, prošlo je. Mučio sam sebe jedno vreme, ali prošlo je. Na kraju krajeva i ne pada mi na pamet da se vraćam nazad.
Nemam razloga, ni želje....
Žao mi je... |
